Протеклих мјесеци било је много замјерки на стање у одбрамбеном и безбједносном сектору БиХ. Неке од најжешћих критика на рачун стања у овим секторима долазило је од предсједавајуће Заједничке комисије за одбрану и безбједност Душанке Мајкић.
Душанка Мајкић у отвореном интервјуу за Вечерњи лист говори о овим питањима, али и о функционисању Савјета министара, блокади европског пута, јачању утицаја Турске на Балкану и хрватским захтјевима за преуређењем БиХ.
Често критикујете стање у Оружаним снагама БиХ, иако неки тврде да је реформа одбране најуспјешнија реформа у БиХ. Како то коментаришете?
Успјешност ОС БиХ данас би тешко могла издржати било који озбиљнији тест. Реформа је била успјешна једино у томе што је "интегрисала" у себи три војне цјелине, што је било незамисливо до тада. Међутим, од 2005. године, када је усвојен Закон о одбрани и Закон о служби у ОС БиХ, ствари се готово нису помакнуле са мјеста. Оружане снаге БиХ ни данас не знају коликом имовином располажу, крајње нерационално се троше огромна буџетска средства, слаба је координација, непотизам и повреде људских права су главна њихова карактеристика. Када се томе додају нерегуларности при уништавању наоружања и минско-експлозивних средстава, ОС БиХ су постале мјесто свакодневног рада Агенције за истраге и заштиту – СИПА. Повреде бројних процедура унутар ОС БиХ, унапређења официрског кадра “везом”, незадовољство војника, подофицира и официра озбиљно упозоравају да је нарушен интегритет ОС БиХ. Свакако да је највећа одговорност у томе кључних људи у Министарству одбране и Заједничком штабу, који су упозорени од стране Заједничке комисије за одбрану и безбједност ПС БиХ на лоше стање у сектору одбране. Пратимо стање и реаговаћемо у складу са законима који регулишу парламентарну контролу над овим важним сектором.
Негативно сте се изјаснили о задњем извјештају о безбједносној ситуацији у БиХ. Шта сматрате главним безбједносним пријетњама данас у БиХ?
Заједничка комисија за одбрану и безбједност сваке године разматра Информацију о стању безбједности у БиХ. Сваке године Министарство безбједности доставља комисији извјештај на основу којег је немогуће водити квалитетну парламентарну дебату, а нарочито није могуће извести закључке о стању безбједности у БиХ. Годинама Министарство доставља статистичке податке ентитетских и кантоналних МУП-ова, а да при томе нема назнака о основним безбједносним пријетњама и изазовима. С обзиром да Министарство безбједности нема оперативну надлежност, него да се она своди искључиво на координацију између безбједносних агенција, када се о томе постави питање министру он “побјегне” са сједнице комисије. У најкраћем, грађани БиХ никада до сада од овог министарства нису добили квалитетан аналитички извјештај о стању безбједности у БиХ. Горња Маоча, напад на полицијску станицу у Бугојну, напад на америчку амбасаду у Сарајеву нису били довољни да се тероризам прогласи за једну од кључних безбједносних пријетњи по све грађане БиХ.
PIC је затражио да се обезбједи „пуна функционалност“ Савјета министара у техничком мандату. Може ли постојећи Савјет министара нормално дјеловати, посебно имајући у виду однос политичких снага у садашњем сазиву Парламентарне скупштине БиХ?
Не видим ни један разлог да Савјет министара не функционише у пуном саставу све док не буде формирано ново. Очито је да СДП-у као политичкој странци која је добила већинску подршку Бошњака у Федерацији БиХ није стало до формирања власти на нивоу БиХ, па не видим разлога зашто би остале политичке странке морале мислити о томе. Што се тиче СНСД-а, овакав Савјет министара може функционисати све до наредних општих избора.
Може ли БиХ, упркос блокади успоставе власти на нивоу БиХ, испуњавати услове за напредак на европском путу?
Постоји много питања око којих нема сагласности у БиХ. Проведба пресуде “Сејдић-Финци”, попис становништва, државна помоћ… Али, ако желимо бити позитивни и почети рјешавати проблеме, зашто бисмо на прво мјесто поставили оно о чему се не можемо договорити. Зар не би било рационалније да се европска агенда стави на прво мјесто и у сам врх приоритета, те да одмах почнемо радити на ономе на чему би се лакше могли договорити. Са наше стране, та иницијатива постоји, треба видјети је ли другим политичким странкама, најприје бошњачким, уопште стало до тога.
У Сарајеву се отворено заговара јачање турске улоге на Балкану, а чини се како се ни службени Београд, најприје из економских интереса, не супротставља таквом тренду. Како Ви гледате на растућу улогу Турске на Балкану, па самим тим и у БиХ?
У посљедње вријеме многи аналитичари упозоравају на нескривен политички циљ Турске – повратак на Балкан. Оно што изазива страх код друга два народа јест подршка Турске централизацији БиХ под формом веће функционалности, као кључном циљу бошњачке политике. Као што се може видјети, службено Сарајево је веома склоно проведби тог политичког циља, тим прије што то подразумијева подршку БиХ по мјери Бошњака, што истовремено чини од БиХ немогућу земљу за српски и хрватски народ. Неспорно је да Турска покушава преко Балкана остварити своју везу са Европом. Не споримо везе Београда са том земљом, јер Република Србија има своје политичке интересе. Међутим, Република Српска има јасан став о томе да веће уплитање Турске не би ријешило нити један проблем на Балкану, али би сасвим сигурно довело до усложњавања прилика у Босни и Херцеговини.
Хрвати у БиХ очекују преуређење земље како би се њихова позиција изједначила са позицијом друга два народа. Јесу ли у догледно вријеме реалне озбиљније промјене Устава БиХ у том контексту?
Нисам увјерена да је у овом тренутку могуће извршити било какву измјену устава, чак ни ону која је производ пресуде Суда у Страсбоургу. Детаљније отварање Устава Босне и Херцеговине представљало би неизвјесност коју нико у овом тренутку није у могућности предвидјети.
