Високи службеници Европске уније већ годинама располажу са излизаним и једностраним информацијама о Босни и Херцеговини које им шаљу преписивачи из ОХР-а. Креатори тих "информација" су добро плаћени чиновници којима је јасно да само на тај начин могу сачувати свој привилегован положај и енормна примања у Канцеларији високог представника. Они, наиме, мимо сваке реалности и објективности преносе ригидсне ставове сарајевске политичке чаршије. По правилу, тај процес се интензивира а притисак на Републику Српску повећава увијек када је важност предстојећих догађаја и одлука већа. Тако је и сада и предвечерје избора у БиХ и најављених консултација око декларације коју припрема Шпанија као предсједавајућа ЕУ.
Под таквим дојмом високи представник Европске уније за спољну политику и безбједност Кетрин Ештон у свом редовном извјештају Уједињеним нацијама ових дана оцјењује да је кључни проблем за БиХ и даље Република Српска.
На тај начин скривени писци овог извјештаја су још једном показали свако одсуство маште и реалности. Служећи се класичном методом преписивачке школе, службеници из ОХР-а су потврдили своје ограничене домете и координате које се крећу од "бијеле зграде" на обали Миљацке до Башчаршије. Ту је Кетрин Ештон имала само једну улогу: да својим потписом овјери њихов већ припремљен текст.
Опет је пуштен дух из боце, који, по ко зна који пут, кривицу за неуспјешан експеримент међународне заједнице пребацује на Републику Српску. Као да су у ОХР-у преспавали протекло вријеме када су поједини бошњачки политичари на најдрастичнији начин кршили Дејтонски устав и законе ове земље. Успут су и запријетили неистомишљеницима.
Међународни службеници очито фаворизују политику која до сада у Босни и Херцеговини није донијела никакав резултат. Нажалост, посљедице таквог неравноправног односа према свима је и посљедњи извјештај Кетрин Ештон, који је, као и многи претходни написан у Сарајеву. У нјему, поред осталог, стоји да Република Српска крши анексе 2, 4 и 10 Дејтонског споразума и повремено (баш због стриктног поштовања тог споразума) доводи у питање интегритет БиХ. Да се не повјерује.
Да подсјетим, то је исти онај устав, односно Анекс 4 Дејтонског споразума, који је безобразно приватизовао предсједавајући Предсједништва БиХ Харис Силајџић и његови министри из Странке за БиХ. Али, по мишљењу ОХР-ових преписивача, то је већ нешто сасвим друго.
Само неколико мјесеци раније од Кетрин Ештон смо могли чути да је одлично информисана о стању у Босни и Херцеговини и да ће јој интеграција БиХ у ЕУ бити један од приоритета. Својим посљедњим извјештајем сама је себе демантовала, што наравно, нимало не изненађује. Јер, гђа Ештон јесте одлично информисана, али с погрешне стране. А то је као и да није информисана.
По већ устаљеној пракси доживотна чланица Европског парламента Дорис пак, која већ "20 година ради у најбољем интересу бх грађана", ускрсне сваке изборне године у БиХ. То чини и овај пут понављајући тезу од прошлих избора да ће "БиХ доживјети потпуни колапс уколико на власт остану исти људи".
Наравно, врло добро се зна који су то "исти људи" јер је успут поручила премијеру РС Милораду Додику да се "неће одрећи привржености грађанима БиХ, укључујући и оне за које Додик тврди да их представља".
Као велики познавалац српског сензибилитета, дугогодишња европска парламентарка Дорис пак не планира у скорој будућности одустати од борбе за српске интересе у Босни и Херцеговини. Резултати њеног досадашњег "рада" надмашују сва очекивања и премијер Милорад Додик, заједно са руководством СНСД-а, с нестрпљењем очекује нове извјештаје и сусрете са Паковом. Ништа није случајно, као што није случајно да политика злих намјера ника не доноси резултат. Уосталом БиХ је најбољи примјер за то. Сви покушаји да се земља уреди по начелима већинског народа и већинске силе завршили су без резултата, боље речено били су контрапродуктивни. Пред том чињеницом се и даље затварају очи.
Што су Бошњаци заједно са ОХР-ом више радили на стварању централизоване државе, у Републици Српској је јачала свијест о потреби ослањања на властите могућности и самосталан развој. Тај природан процес не могу зауставити никакви извјештаји, декларације и пристрасне оцјене. А поготово не извјештаји у којима се само мијенја датум, заглавље и потписник, а текст остаје исти. И тако годинама.
Није без разлога политичка теорија дефинисала политику као "умијеће могућег". На том трагу вишегодишње покушаје међународних службеника да Босну и Херцеговину скроје по моделу који јој не пристаје можемо оцијенити лошом политиком. Јер сва њихова настојања нису тражење могућих рјешења, већ покушаји да се под плаштом увођења "ефикаснијег модела" провуче концепт централизоване државе.
Бошњачки политички врх на овај или онај начин заговара политичку будућност земље која нити је реална, нити могућа. У томе има досљедну подршку преписивача из ОХР-а, који им ипак неће направити толико сањану државу у којој би се глас друга два народа једва чуо. Зато је разумно звучао недавни приједлог лидера СНСД-а Милорада Додика: Ако већ не можемо да се договоримо како ћемо живјети заједно, хајде да почнемо разговоре о мирном раздружењу. Због будућности свих нас заједно.
Независне новине
