Становници земаља западног Балкана увијек су са "симпатијама" прихватали резолуције којим су други одређивали како скројити државу и у којој мјери дозирати демократију. Некад су усмјеравани ка истоку, некад ка западу, а понекад сами према себи. Све је, чини се, почело прије 62 године, када је свјетлост дана угледала позната партијска, односно једнопартијска резолуција.
У уџбеницима историје то је Резолуција Информационог бироа комунистичких и радничких партија позната као Резолуција Информбироа, коју су грађани тадашње државе поздравили како доликује, истовремено са негодовањем и симпатијама. Та резолуција је успоставила "берлински зид" између тадашњег Совјетског Савеза и бивше Југославије. Био је то раскид са досадним руским комунистима који су хтјели да народима овог региона обуку исте униформе са приближно истим конфекцијским бројевима и дезенима.
Новонастале државе са простора бивше Југославије не могу се пожалити на мањак резолуција. Посебно не Босна и Херцеговина, Шта више, број им се не зна и тешко да неко, па чак и онај ко их доноси, може рећи колико их је. Углавном резолуције су постале свакодневница босанскохерцеговачке стварности.
У посљедњој деценији резолуције се доносе уз много више маште и префињености, па умјесто дугих и застрашујућих наслова сада резолуције имају бројеве. Тако памтимо резолуцију 1626, па резолуцију 1513, па напросто резолуцију о уставним промјенама у БиХ, па опет резолуцију 1701 и тако редом. Резолуција за резолуцијом.
Послије друге резолуције сличног садржаја и нереалних амбиција поставља се питање резултата, послије треће смисла, а послије четврте сврхе и разлога за доношење. С правом се поставља питање да ли се резолуције доносе због домаћих политичара, грађана или пак оних који их креирају, како би оправдали своју "бригу" за трусни босанскохерцеговачки простор и уложени новац пореских обвезника.
Та брига је у сваком случају зачуђујућа и готово да превазилази сва очекивања, посебно ако је у питању Босни и Херцеговини привржена Дорис Пак. Њена осјећајност према босанкохерцеговачким народима, посебно српском народу и његовим политичким представницима, једноставно није мјерљива. Пакова, како сама рече, више није у стању да мирно спава, проводи бесане ноћи да би охрабрила грађане БиХ да деблокирају блокаду нашег пута ка Европи, у коју ћемо ући врло брзо, за неких десетак или коју годину више. Прослава ће бити уприличена уз општенародно весеље, без трубача који су претјерано национални за будућу грађанску државу.
И тако, у очекивању нове, можемо да завиримо и видимо шта нуди посљедња резолуција Европског парламента, а да у претходним то већ није речено? Ништа. Аутор резолуције, Дорис Пак, и даље је забринута за политичку стабилност у БиХ. Она и даље, из прикрајка "наслућује" уставне промјене са нереалним јачањем централних институција и финансијских капацитета државе. Узалудна прича, бесмислена резолуција, безнадежан случај. И тако по ко зна који пут.
Пакова неће или не жели да зна, а морала је до сада научити, да Босна и Херцеговина може функционисати управо на другачијим основама. Као сложена држава са федералном структуром, а не као земља у којој је циљ уставне реформа испуњавање нечијих снова и нереалних амбиција. Све изнад тога, у Републици Српској, док о томе буде одлучивао Милорад Додик и СНСД, неће бити прихваћено, као што се не може прихватити да се под плаштом провођења пресуде из Стразбура врши корјенита промјена Устава. Стабилна држава није исто што и централизована држава. То се до сада показало на великом броју примјера.
Оно што, ван сваке сумње, по мишљењу љубитеља централизације, мањка свим резолуцијама, јесте недостатак казне. И сама Пакова истиче да ће без санкција и снажнијег приступа ЕУ сами политичари тешко схватити озбиљност ситуације. Нема ко да казни политичаре, тврди ова уснула посланица Вијећа Европе. Високи представник се бави самоодрживошћу своје функције, ОХР-ови службеници безуспјешним тражењем новог ангажмана, а и амбасадори, од значаја, са боравком у Сарајеву су за протекло мирнодопско вријеме нешто прочитали, видјели и научили.
Преостали су још становници Босне и Херцеговине као посљедњи Мохиканци за испуњавање централистичко-унитаристичких амбиција брижних европских оперативаца и домаћих "грађанских" политичара. Избору су лијепа прилика да се тај концепт мало погура са резолуцијама, оштрим разводњеним упозорењима и затезањем око визне либерализације.
Уколико и то не прође, а неће проћи, Паковој и осталим трећелигашима не преостаје ништа друго него да оштрицу свог негодовања усмјере ка грашанима, народима ове земље. Тада нам, наиме, умјесто политичара, прије свега српских и прије свих из странке Милорада Додика, ваља мијењати народ. Али зато ће требати нова резолуција са новим мистичним бројевима.
И тако, брижну мајку Дорис Пак мучи несаница, због силних проблема који прате одрастање сироте Босне и Херцеговине. Без обзира на то, она би да доноси нове резолуције и одлучује о судбини других као што се одлучивало прије шездесет година. Тада су, послије Резолуције Информбироа, неки упућивани на радне терапије на Голи оток, а други добијали "тачкице" за куповину боље будућности. У овдашњим приликама сасвим је јасно ко би на радну терапију, а ко са тачкицама по своје мишљење у Европу.
Независне новине
