Бошњачке странке су пронашле ефикасан механизам за стално одлаганје рјешавања кључних проблема у Босни и Херцеговини. Тако су симпатизери "грађанске" државе у свјетлу актуелних дилема око провођенја пресуде суда за људска права у предмету "Сејдић и Финци" предложили уставну реформу увођењем четвртог члана Предсједништва и четвртог клуба у Дому народа Босне и Херцегловине. Према том приједлогу ново функционисање државе исључивало би ентитетско гласанје. намјере које се крију иза такве иницијативе су јасне и немају посебне везе са случајем "Сејдић и Финци".
Није пресуда из Стразбура везана за остваривање нечијих унитаристичких политичких циљева и мајоризације других, већ остваривање права мањина на које се Босна и Херцеговина обавезала постајући 2002. године чланиоца Савјета Европе. Укључујући се у европски парламентБиХ је прихватила Конвенцију о заштити људских права и основних слобода и зато пресуду из Стразбура треба спровести. Али не наравно по приједлогу који нарушава основне принципе функционисања државе.
Пресуда суда у Стразбуру нема наиме циљ да ослаби конститутивност три народа, нити да смањи ентитетска права, већ да успостави систем остваривања права етничких мањина. То је нешто сасвим друго од оног што нуди Странка за БиХ банализовањем пресуде и формалним повећањем броја чланова Предсједништва и броја клубова посланика у Дому народа. Иза таквог приједлога произилази да су ствари постављене на главу и да је битнија форма од садржаја.
У постојећим околностима разумно и прихватљиво рјешење је да се један члан Предсједништва БиХ бира из Републике Српске, а два из Федерације без условљавања етничком припадношћу. Својевремено је овакав приједлог Венецијанска комисија оцијенила рационалним и видним напредком у односу на постојеће уставно рјешење. Нема разлога за другачије мишљење, јер се на тај начин не искључују ничија права.
Слично рјешење могуће је понудити и за Дом народа Парламентарне скупштине БиХ, али наравно без укидања ентитетског гладања. Болна тачка бошњачког политичког естаблишмента ентитетско гласање биће и убудуће инструмент парламентарног одлучивања. приједлог Странке за БиХ је на трагу нарушавања уставног баланса и противан недавној одлуци Уставног суда БиХ.
Несхватљива је упорност с којом бошњачки политичари покрећу питање укидања ентитетског гласања, чак и када је Уставни суд БиХ потврдио да је ријеч о уставној категорији. Било каква промјена Устава БиХ која је у складу са пресудом Суда у Стразбуру не смије бити на уштрб права конститутивних народа.
Према попису становништва из 1991 године, у БиХ је било 15 националних мањина. Колико их је сада након што је земља скоро двије деценије без пописа становништва и након свих дешавања у протеклом времену, тешко је рећи. У Босни и Херцеговини не постоје валидни подаци о броју и структури "осталих" , нити инструменти доказивања мањинске припадности.
Сходно томе у пракси су сасвим могуће злоупотребе. Отуд смо близу вјеровања да би "остали" могли бити представници једног од констутивних народа. Рецимо, Бошњаци. А онда је то нешто сасвим друго, нимало безазлено.
Независне новине
