Скандал за скандалом. Пуне насловне странице штампе и ударни термини електронских медија. Свијет нам се гласно смије и показује на нашег "лутајућег Холанђанина" запосленог властитом неефикасношћу и узалудношћу. Системска грешка БиХ је оличена у лику министра иностраних послова Свена Алкалаја.
Тешко је у размним и реалним релацијама процијенити да ли је Свен Алкалај министар сам себи или свом неприкосновеном шефу Харису Силајџићу. Држава Босна и Херцеговина по многим параметрима и није држава јер, поред осталог, није успјела изградити конзистентну спољну политику. То је створило широк простор за манипулације актуелног министра. Једно је сигурно, спољна политика земље закопрцала се у мрежи приватних амбиција сујетних људи ограничених могућности и комплексашке политичке филозофије. То је политика креирана да би задовољила властите предрасуде о прошлости и БиХ као бошњачкој држави.
Алкалај годинама игнорише бх. парламент (шта му ко може?!), Суд БиХ, Изборну комисију, своје сараднике, све осим, наравно, свог неприкосновеног шефа, вирећи из мишије рупе у скромном сарајевском Силајџићевом стану. Он, наиме, није у сукобу интереса па и онда када то кажу у Централној изборној комисији. Он не води дискриминаторску политику према неким од најистакнутијих дипломата, чак ни онда када Хелсиншки одбор процијени да је дошло до кршења основних људских права и закона. Он се не обазире ни на стално инсистирање Парламентарне скупштине БиХ да положи рачун о својим бројним путовањима диљем планете, путовањима без икаквог смисла и значаја за земљу.
Уколико би се ефекти државних службеника мјерили пређеном километражом, Алкалаја не би стигао ни чувени маратонац из Етиопије Абебе Бикила, јер је током прошле године имао 26 путовања по свијету трошећи за то невјероватних 230.000 КМ. Сва "омражена" Влада Републике Српске потрошила је око 90.000 КМ на службена путовања или мање од два и по пута од министра Алкалаја. Међутим, није нико крив Додику и његовим министрима што је то тако. Могли су!
Министар једном мјесечно посјети Њујорк, три до четири пута Истанбул, а недавно је, за двадесет дана, обишао три континента. Такав темпо не могу да прате ни медији па, док преносе информације са једног континента, министар је већ на другом. Информација о боравку Алкалаја у Њујорку није се ни "охладила", а он је већ у Стразбуру. Са "вруће" теме и конференције о неширењу нуклеарног наоружања, министар је на терену њудских права и устава. И тако, од државе до државе, од теме до теме...
Захтјеви за смјену министра Алкалаја трају од његовог именовања. И ту је он без премца. Без обзира од кога долази и са каквим разлозима, он је укопан у босанскохерцеговачку политичку реалност, свјестан да му објективно нико не може ништа. Покушај парламентараца да дисциплинују Алкалаја због катастрофалних ревизорских извјештаја смањењем трошкова репрезентације за 10% било је контрапродуктивно. Он је, наиме, повукао очекивано безобразан потез смањивши другима, прије свега већ сасвим исцијеђеној ДКП мрежи те трошкове за 30%, а себи повечавши за 20%. Тако је, користећи сва расположива средства, прошао боље него што је очекивао.
Грађани БиХ имају задовољство да им земљу промовише човјек великих буџетских прохтјева, ђељан путовања, као и сваки човјек без идентитета. Министар Алкалај је још на почетку свог манадата, купујући књиге на арапском језику, које је користио као поклоне, показао истанчан осјећај за промоцију исламске културе диљем свијета, на чему му је шеф остао вјечно захвалан.
Поставља се стога питање како се, поред арапске белетристике и културе, у Министарство спољних послова увукла педофилија, односно како се рачунар у министарству користи за гледање дјечије порнографије и скидање клипова у којима се злостављају дјеца. Пролазећи кроз своју канцеларију и зграду Министарства као кроз жељезничку станицу, Алкалај, то наравно, није могао ни уочити, иако је упозорење стигло чак из Интерпола у Луксембургу.
Зато је изразио забринутост за судбину Ејупа ганића, једнодневног пријатеља свог шефа Силајџића, као и за друге патриоте сумњиве прошлости. Алкалај је, забринут и због тога што представништва Републике Српске функционишу без његовог знања и овлаштења. У противном, он би их угасио и прије него што почну с радом, јер, по његовом мишљењу, зна се ко полаже ексклузивно право на босанскохерцеговачку истину у свијету.
У његовом министарству, које, истина, посјећује једино када мора, скандали се нижу као на филмској траци. Од мобинга, различитог спектра малтретирања на послу, шиканирања искусних службеника, па до кадровске вртешке, која има само један циљ, да промовише лаичку бошњачку спољну политику, чији су темељи ударени у ратним годинама кроз криминал са донацијама, увоз оружја и муџахедина.
Посљедњи скандал је са покушајем да "познато" аустралијско бошњачко удружење љубитеља мултиетничке Босне и херцеговине у просторијама Амбасаде БиХ у Канбери одржи вјерски обред у поводу ратних злочина у Сребреници. На противљење таквог непримјереног окупљања у Амбасади, министар Алакалај је реаговао како му и приличи. Смијенио је отправника послова Момчила Вуковића, који је сасвим случајно Србин, Све би, наравно, било далеко "безболније" да Амбасадор БиХ у Канбери није "врсни" правник и савјетник Дамир Арнаут, који има преча посла дружећи се са породицом осумњиченог ратног злочинца Ејупа Ганића у Лондону. Тако је Арнаут у незнању направио проблем Алакалају, јер је, мимо пријеке потребе, морао да се бави отправником послова који није био расположен да, упркос протоколу и дипломатским стандардима у амабасади, учи фатиху и слуша илахије.
За разлику од Арнаута, који мисли да ради важне ствари у Лондону, амбасадор БиХ у Бечу Харис Хрле је поводом интервјуа Милорада Додика у Аустријској штампи изрекао низ бесмислица и политичких глупости. Није далеко од истине кулоарско размишљање да је Хрле отварао уста, а његов шеф у Предсједништву БиХ изговарао ријечи. Но, то не мијења ништа на ствари и оцјени да је БиХ дипломатија, под диригентском палицом Силајџића и Алакалаја скандалозна и да гора не може бити. Ако Хрле заиста мисли да, бавећи се дневном политиком и поредећи премијера Милорада Додика са Радованом Караџићем, ради у интересу Босне и Херцеговине, сасвим је извјесно да он представња колатералну штету пропале политике својих сарајевских шефова.
Шта може очекивати земља у којој министар задужен за спољне послове сваким својим потезом потврђује увјерење да је све везано за њега системска грешка? Ништа! Јер и БиХ функционише на истим принципима као и министар Алакалај. Треба очекивати да овакве грешке неће трајати предуго.
Независне новине
