Сасвим је јасно да су Бошњаци поново изабрали хрватског члана Предсједништва БиХ, као што је тачно да су имали врло озбиљну намјеру да "погурају" избор свог члана Предсједништва БиХ из РС. Творци таквог концепта покушали су да граде лажну грађанску државу затварајући очи пред чињеницом да демонстрирају силу и развијају већински национални принцип, који је био и остао погубан за Босну и Херцеговину.
Босанскохерцеговачко друштво је дубоко подијељено и ко то не види, или још боље, ко то не уважава, чини медвјеђу услугу самој држави. Кључно је питање да ли се жели национална држава са три задовољна конститутивна народа или квазиграђанска једнонационална творевина у којој тешко да ће ико бити задовољан.
Мада немају симпатије према било чему што има везе са Републиком Српском, у читаву причу врло студиозно укључила се и бошњачка дијаспора. Они су ставили руку на једно око и масовно заокружили Младена Иванића, поштујући инструкције које су стигле од Церића, Инцка и Лагумџије. Затворено око су замрачили како не би чули апел СДС-овог посланика Младена Босића да гласају за његовог имењака. Сматрали су да тако могу највише наудити Милораду Додику и Републици Српској, заувијек.
Бошњаци, који су на протеклим изборима у сандуче убацили празан - неважећи листић, нису могли да се одлуче између мржње према Додиковом СНСД-у и принудне "љубави" према СДС-овом кандидату и њима сасвим прихватљивом члану Предсједништва БиХ, Младену Иванићу. У раскораку између искрене мржње и неискрене љубави они су се одлучили за празан листић. Од тога сада неки праве драму, као да је сами нису произвели.
У фронтални напад на изборни листић за српског члана Предсједништва укључили су се сви. Поглавар Исламске заједнице БиХ реис Мустафа Церић је непосредно прије 3. октобра изјавио да се ИЗ неће мијешати у изборе. Испунио је своје обећање. Исламска заједница се није мијешала него је посредством својих службеника широм Републике Српске активно учествовала у изборима. Хоџе су током вјерских обреда у џамијама вјерницима давали јасне инструкције о томе за кога треба гласати.
Истовремено, из Сарајева су стизали ургентни партијски налози који су ишли у истом правцу. Излишно је говорити о "резервистима" из међународне заједнице који су у Иванићу видјели лијепу прилику да од Предсједништва БиХ направе грађански кружок који ће функционисати као предсједник, како је уосталом још у вријеме ажурног пребројавања гласова изјавио Златко Лагумџија, рекавши "Комшић је предсједник БиХ".
Све то је, без сумње, имало само један циљ: демолирати Додиков СНСД и нашкодити Републици Српској. Показало се да је сарајевски државни пројекат преамбициозан, па чак и када се подржи са све четири стране, слијева и здесна, из центра и коначно извана. У томе је, по свему судећи, и био проблем за Босића, Церића, Тихића, Лагумџију, Инцка и остале Младенове играче.
Такав конгломерат непринципијелности је бар на једном мјесту морао имати издувни вентил, а он је био у празном листићу. На то, наравно, нико, понајмање Иванић, није рачунао. Десило се. И шта сада? Нови избори! Идемо на нове изборе док Младен не побиједи. Лакрдија ПДП-а у коју би се мало ко упецао.
Сумњамо да ико од напријед набројаних има вишак емоција према Иванићу колико има мањак толеранције према Додику, или пак Радмановићу. Тај раскорак између жеља да се поремети доминација СНСД-а тамо гдје је то икако могуће и да се силом гласова прогура чаршијски концепт грађанске бошњачке државе неке је толико занио да су већ формирали власт и без Додиковог СНСД-а и без Човићевог ХДЗ-а, а вјероватно и без неких других.
Да врло често, због превелике жеље и очекивања, језик иде брже од главе, показали су у изборном штабу Тихићевог СДA, проглашавајући Младена Иванића побједником и прије него што се у изборној ноћи почело са пребројавањем гласова. По оној народној "шта је баби мило то се Сарајеву снило".
Када је високи представник Валентин Инцко у предизборно вријеме говорио о промјенама, мислио је на промјене у Републици Српској. Када је говорио о новим људима и другачијем политичком приступу, мислио је на Милорада Додика и СНСД. Међутим, јасно је да су та очекивања била плод пуке жеље и нагомилане негативне енергије уперене према Додику и Српској, а не реалне политичке процјене.
Сада је сасвим извјесно да је СНСД најмоћнија и најзначајнија странка у Републици Српској и БиХ. Ту се крије највеће изненађење ових избора. Не толико за оне који су знали да донесу праву одлуку и подрже све кандидате и листе СНСД-а, него за оне који су све учинили да буде другачије. Зато је побједа Небојше Радмановића у трци за српског члана Предсједништва БиХ много значајнија и већа него што се сада чини. Сљедећи четворогодишњи мандат ће то потврдити.
