У посљедње вријеме у Републици Српској често се поставља питање како то да је Закон о одбрани БиХ, усвојен прије 14 година у Парламенту БиХ, који је превасходно требало да ријеши успостављање Оружаних снага БиХ умјесто дотадашњих ентитетских војски, регулисао и експлицитан став у погледу припадности једном војном савезу, као и обавезу надлежних органа власти БиХ да спроведу све неопходне активности за пријем БиХ у НАТО.
Знамо да је одлука о уласку у НАТО била топ тема у многим земљама. На различитим нивоима власти водиле су се жестоке дебате када су доношене сличне одлуке. БиХ није никада, ни на једном органу власти, покренула стручну расправу на тему шта јој улазак у тај војни савез доноси, колико ће нас све то коштати, какве се све обавезе постављају пред земљу које треба испунити, јесу ли сва три народа у БиХ за чланство у том војном савезу. Све иницијативе на ту тему остајале су без одговора. Како се онда догодило да реформа одбране у БиХ подразумијева и обавезан улазак у НАТО? Зар логика није налагала да се након завршене реформе одбране, некада касније, донесе та одлука, у зависности од политичког става представника три народа који овдје живе?
Члан 84. Закона о одбрани БиХ гласи: Парламентарна скупштина БиХ, Савјет министара, Предсједништво БиХ, те сви субјекти одбране у оквиру властите уставне и законске надлежности, спровешће потребне активности за пријем БиХ у чланство у НАТО-у.
Високи представник Педи Ешдаун, користећи свој коначни ауторитет у вези са тумачењем Споразума о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора, донио је мјере којима се осигурава имплементација Мировног споразума на простору цијеле БиХ и њених ентитета.
Комисија за реформу одбране (у даљем тексту Комисија) успостављена је одлуком високог представника за БиХ Педија Ешдауна 9. маја 2003. године. Треба напоменути да су органи власти БиХ преузели 28. јануара 2003, у присуству чланова УО Савјета за имплементацију мира, обавезе да се “спроведу реформе у области одбране, које ће убрзати интеграцију БиХ у европску породицу држава, те земљу, као и шири регион, учинити стабилнијим у дугорочном периоду”.
Комисија је окончала своје активности 2005. године и направила извјештај под називом “ОС БиХ: Једна војна сила за 21. вијек”. Као саставни дио тог извјештаја, између осталог, предложени су Закон о одбрани БиХ и Закон о служби у ОС БиХ, који су у предложеном тексту усвојени у Парламенту БиХ, те су урађене измјене и допуне ентитетских устава, које су усвојила законодавна тијела Републике Српске и ФБиХ.
Комисију је чинило 22 лица, половину су чинили странци, а пола домаћи представници. Имала је два копредсједавајућа, Рафија Грегоријана, у име НАТО штаба у Сарајеву и Николу Радовановића, првог министра одбране БиХ. Састав Комисије за реформу одбране увелико све објашњава. Дакле, од 11 странаца, чланова Комисије, четворица су били из НАТО-а, по један из ОХР-а, ОЕБС-а и ЕУФОР-а, четворица су представљали амбасаде Британије, САД, Турске (у име Организације Исламске конференције), те Руске Федерације.
Из домаћих структура (11) Комисију су чинили три министра одбране, БиХ, Српске и ФБиХ (Н. Радовановић, М. Станковић и М. Николић), као и начелник Заједничког штаба ОС БиХ (С. Поџић), предсједавајући и два замјеника парламентарне Заједничке комисије за одбрану и безбједност (Б. Шиљеговић, С. Палаврић, Б. Зрно), те четири савјетника за војна питања чланова Предсједништва БиХ (М. Делија и В. Каравелић - бошњачког члана, Д. Капетина - српског члана и С. Марин - хрватског члана).
Комисија је заснивала своје препоруке на континуираном настојању да осигура кандидатуру БиХ за чланство у Партнерству за мир, законској обавези коју је сама прописала да БиХ и ентитетске институције константно раде на приступању НАТО-у, како је то садржано у члану 84. Закона о одбрани. Поред тога, Комисија се у свом раду позивала на писмо генералног секретара НАТО-а од 16. децембра 2004. године упућеног предсједавајућем Предсједништва БиХ (Б. Паравац), те на мандат Комисије за реформу одбране која је садржана у одлуци високог представника од 31. децембра 2004. и одлуку Предсједништва БиХ (Б. Паравац, И. М. Јовић, С. Тихић) од 23. фебруара 2005. којом се изражава опредјељење за чланство у НАТО-у.
Важно је присјетити се првих корака. Из самог састава Комисије види се потпуна супериорност међународних представника у саставу Комисије и потпуна инфериорност домаћих представника. Зато и не чуди зашто је вјешто креиран и убачен члан 84. Закона о одбрани БиХ. Није имао ко да спријечи његово укључивање у закон.
Протекло је 14 година од усвајања Закона о одбрани БиХ. Односи у свијету су се значајно промијенили. Промијенио се и сам НАТО као организација. Више нису неопходни никакви посебни услови за чланство, више није услов књижење војне имовине, што упућује на кризу тог војног савеза.
БиХ, без икаквог критичког става када је ова организација у питању, папагајски понавља: ми хоћемо у НАТО, то пише у закону, као да се закони не могу мијењати. Бошњаци и Хрвати желе у НАТО, али милосрдну руку те организације нису осјетили њихови грађани. Република Српска баш због тога има право на другачији став. Наш народ у БиХ, али и наши сународници у Србији страдали су и још увијек страдају од посљедица бомбардовања осиромашеним уранијумом. Дакле, половина БиХ и цијели један народ имају другачији став о томе. Резолуција о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности Републике Српске, коју је усвојила НСРС, обавезује све појединце и институције Српске на њено спровођење.
Аутор: Душанка МАЈКИЋ
