Њена мајка узалуд се трудила да је заинтересује за бескрајно шарени свијет лутака. Сатима су је безуспјешно сачекивале вршњакиње из сусједства да би јој показале најновије салвете стигле чак из Италије или пластичне корпице за дамице.
Међутим, њој је све то било далеко и сасвим незанимИјиво. Вољела је активне и громогласне игре дјечака и маштала о луку и стрели.
Можда зато и не чуди што се Душанка Мајкић, посланик СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине, и у политичком животу бави "тешким" темама. Она је на челу Заједничке комисије за одбрану и безбједност ПС БиХ. - Знала сам сатима, скривена иза собног прозора, посматрати дјечаке како смишљају необичне игре, којима девојчице нису имале приступа. Нисам имала брата па да ме он уведе у то неприступачно друштво.
Требало је да се сама изборим са тим разликама, да нечим значајним и њима занимљивим привучем њихову пажњу и стекнем повјерење. Тако је и било. Мислим да сам имала шест или седам година кад ми је мој стриц из Београда донио поклон који ћу заувјек памтити. Била је то раскошна перната маска индијанског поглавице, што ме је одмах препоручило за угледну позицију главног индијанског вође.
Романи о каубојима и Индијанцима били су веома присутни у животу и машти дјеце тог времена. Филмови о томе су се данима препричавали и максимално опонашали. Због тога сам ту маску, као статусни симбол у свијету мушких, љубоморно чувала - рекла је Мајкићева. Каже да њеној срећи није било краја када је неким чудом дошла у посјед лука и стреле. - Те занимљиве дјечје игре Индијанаца и каубоја толико су заокупљале моју пажњу да се понекад дешавало да вријеме у игри тако брзо пролети и да закасним доћи кући на вријеме.
Мирис "индијанске ватре и дима" додатно је отежавао моју "кривицу", па се повратак кући често завршавао као урнебесни дочек, уз вику и добре батине којима ме је мој строги отац покушавао привести памети и женској свијести.
Након тога је слиједила страшна казна "тамновања", у облику забране изласка из куће пуна два дана коју сам морала издржати.
Тај дио "видања масница" на ногама проводила сам у скривеном углу једне собе и дугим сједењем на великој плетеној корпи у којој су се налазили мамини стари журнали доспјели на ко зна који начин из Њемачке.
Елегантне и витке жене са журнала, са необично финим хаљинама, пребаченим лисицама преко рамена су представљале један другачији свијет који ме утишавао и умиривао до сљедећег догађаја и нових казни - нагласила је Мајкићева.
Свијет раног дјетињства замијенила је љубав према књижевности, посебно према поезији. - Завољела сам Тагору и Превера. Дочекивала сам зоре уз руске класике и маштала да ћу једном посјетити Толстојеву Јасну Пољану.
Жељела сам студирати режију, оживљавати ликове из свијета литературе, остати увијек у том чаробном свијету љепоте и маште.
Жељела сам да живот заувјек остане игра казала је Мајкићева.
